Марко Репац у свет песништва ступа књигом „ОН, ОНИ И ЈА“, а већ сам њен наслов као да наговештава ауторов став према свету који га окружује. У њему се препознају Маркова пострањеност и усамљеност, али и његова потреба за луцидним промишљањем о људима, појавама, ставовима и наизглед обичним стварима.
У његовом песничком свету и најобичнија хемијска оловка може бити супротстављена компјутерима, као што је и сам Марко, својим погледом на свет, често супротстављен појединим друштвеним појавама. Он посматра, запажа и преиспитује, не пристајући увек на оно што се подразумева као општеприхваћено.
Често осећа, како сам каже, „равничарску меланхолију“ и „живи у граду из ког нема излаза“. Ипак, управо из те усамљености и осећања издвојености настају његови стихови. Искрено бележећи мисли, емоције и запажања, Марко ствара поезију која је понекад реалистична, а понекад надреална, али која читаоца ни у једном тренутку не оставља равнодушним.
Песник се понекад осећа попут муве заробљене у пауковој мрежи. Тада, као да и сам почиње да плете своју мрежу — мрежу од речи и стихова — из које испливавају најскривенији делови његове песничке душе.
Он промишља о животу гледајући љуштуру мртвог инсекта, али и поставља много већа и сложенија питања: где почиње, а где се завршава смисао живота? Сигурност проналази у самоћи, у мраку и у сновима, па чак и у необичном преображају у црва са којим се поистовећује. Добро му је у соби, у свом простору, без жеље да изађе и суочи се са светом који га често не разуме.
Али када ипак изађе, песник узима гитару и засвира стари рок. У музици проналази сигурност и уточиште, још један начин да побегне од стварности у којој се понекад не сналази најбоље. Тај бег, међутим, није одустајање. Напротив — он је претварање стварности у стихове, мисли и песме.
Управо су те песме сада пред читаоцем, сабране у овој књизи. Оне су настале из самоће, али нису написане да би у њој остале. Оне траже свог читаоца, његову мисао, осећање и разумевање.